Koliko rehabilitovanih će tražiti odštetu

NOVI SAD -

Osnovni sud u Somboru doneo je presudu po kojoj je država dužna da u korist tužiteljke isplati 730.000 dinara odštete, jer su joj partizanske vlasti prisilno deportovale i pogubile oca 1944. godine, a koji je rehabilitovan 2007.

To je prva takva odluka u Srbiji kojom je određeno pravo na obeštećenje po privatnoj tužbi u vezi sa deportacijom, a država je na nju podnela žalbu.

Postavlja se pitanje koliko ljudi u našoj zemlji ima pravo da podigne tužbu po tom osnovu i koliki bi bio račun za nanetu štetu u II Svetskom ratu.

U slučaju kada se donese presuda o rehabilitaciji, onima koji su izgubili blisku osobu u II Svetskom ratu, zakon o obligacijama predviđa nadoknadu štete i isplatu određenog novčanog iznosa. Problem bi mogao biti to što potomci tih osoba imaju više od 70 godina, a takav vid štete se ne nasleđuje.

"Postoji šteta zbog smrti bliskog lica koja se u našim slučajevima dosuđuje u određenim odnosima i ne vidim koji bi razlog bio da ti iznosi budu drugačiji u konkretnim slučajevima", kaže advokat Srđan Dobrosavljev.

Ukoliko bi bar polovina, od onih koji imaju pravo na to, dobila presudu na najmanji novčani iznos, država bi u budžetu morala da nađe 750 miliona evra.

Nakon pravosnažne presude o rehabilitovanju, može se tražiti i odšteta za oduzetu imovinu.

"Sada je jako teško dokazati ko je dobrovoljno stupio u te jedinice s jedne strane. S druge strane ko je bio mobilisan. Samo u Wafen SS bilo je tri mobilizacije 42, 43, 44, pa je teško dokazati taj segment", navodi istoričar Vladimir Borović.

Iako se smatralo da će veliki broj pripadnika mađarske i nemačke nacionalne zajednice podneti zahteve za rehabilitaciju i restituciju, podaci to opovrgavaju. Oduzetu imovinu tražilo bi oko 2,5 odsto Mađara i samo jedan odsto porodica nemačkog porekla.

Pravo na rehabilitaciju i restituciju imaju i Srbi koji su nasilno deportovani ili koji su ostali bez imovine a taj broj, tvrde istoričari, nije zanemarljiv.

Oni bi trebalo da potraže pravnu pomoć, a da li će im i na koji način to biti nadoknađeno, problem je većine država.

Izvor: RTV

Javni poziv za zahteve za restituciju

Zahtevi se odnose na vraćanje imovine koju je država oduzela građanima i pravnim licima posle 9. marta 1945. godine, kao i na imovinu čije je oduzimanje posledica holokausta.

Rok za dostavljanje zahteva je dve godine, a procenjuje se da će biti podneto oko 150.000 zahteva.

Zahtevi se podnose nadležnoj područnoj jedinici Agencije za restituciju preko šaltera 150 pošta u Srbiji, na posebnom obrascu koji je propisalo Ministarstvo finansija.

Pravo na podnošenje zahteva za restituciju ostvaruje se bez obzira da li je za potraživanu imovinu podneta prijava u skladu sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju.

Podnosilac zahtev treba da dostavi dokumentaciju kojom dokazuje pravnu vezu s bivšim vlasnikom, kao i o oduzetoj imovini.

Nepotpuni zahtevi će biti odbačeni, ali će podnosilac zahteva dobiti obrazloženje sa spiskom dokumentacije koju je izostavio, kako bi mogao da podnese novi zahtev. Važno je da do isteka roka od dve godine bivši vlasnici dostave zahtev sa svom potrebnom dokumentacijom.

Građani će imati pravo da se na rešenje Agencije za restituciju žale Ministarstvu finansija, kao i na sudsku zaštitu, a tužbe će podnositi Upravnom sudu.

Država će krajem 2014. godine emitovati obveznice za novčano obeštećenje bivših vlasnika kojima bude pozitivno rešen zahtev za restituciju. Za tu namenu previđeno je 200 milijardi dinara, odnosno dve milijarde evra, a obveznice će biti isplaćivane u roku od 15 godina.

U Novom Sadu počela je da radi jedna od šest kancelarija u kojima građani mogu da dobiju besplatnu pravnu pomoć, a zainteresovanih je mnogo.

Većinom je reč o pripadnicima mađarske nacionalne zajednice, koji su 1945. godine kolektivno proterani iz Čuruga, Žablja i Mošorina, a sve u znaku odmazde zbog Racije koju je mađarska vojska sprovela nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Izvor: RTV i Tanjug